Godinama, decenijama, čak i vekovima, stari železnički most je bio čvrsta veza između obala – rušen i obnavljan, ali uvek prisutan. Preko njega su prolazili vozovi i tramvaji, automobili, bicikli i ljudi. Spajao je prostore i priče, bio svedok susreta, rastanaka, tišina i žurbi. Urezan u pejzaž, delovao je nepromenljivo, sigurno, kao da će zauvek ostati isti.
Danas, kada je izgubio svoju prvobitnu namenu, ovaj svedok burne istorije ne nestaje – menja se. Planiran je da bude preobražen u pešačku vezu između dve obale. Umesto vozila, preko njega će prolaziti koraci: šetača, biciklista, zaljubljenih koji će zastajati da oslušnu reku i grad. Njegova uloga će se promeniti, ali suština ostaje ista – spajati, povezivati, čuvati tajne.
U tome je njegova snaga – ne u opstanku po svaku cenu, već u sposobnosti da se prilagodi, da prihvati novu ulogu, a da i dalje ostane ono što jeste – most.
Tako i mi. Menjamo se kroz život, gubimo stare uloge, napuštamo poznato, ali ne gubimo svoju suštinu. Prihvatanje prolaznosti ne znači gubitak, već sazrevanje. Svaki kraj u sebi nosi klicu novog početka.
Jer ništa što ima smisla ne nestaje – samo menja oblik.
Baš kao što most ne prestaje da spaja, ni ti ne prestaješ da rasteš. Ako ti je potrebna podrška dok prelaziš sopstvene unutrašnje mostove, tu sam – da zajedno otkrijemo šta se u tebi menja, a šta ostaje tvoje zauvek.
