Obeležavanje Dana zaljubljenih često nas podstakne da zavirimo u podrum sopstvene duše i pretumbamo sećanja, iskustva i doživljaje, pitajući se — da li smo doživeli pravu ljubav ili nas ona tek čeka?
Šta je prava ljubav?
Sve češće razmišljam o tome da ljubav nije samo osećanje, već pre svega odluka.
I dozvoli da objasnim šta time mislim.
Nedavno sam na jednom skupu, tokom razgovora o ljubavi, jasno izgovorila tu misao — da je ljubav odluka. Reakcije su bile burne, većinom negativne. Uobičajeno je verovanje da je ljubav nešto što se jednostavno dogodi, spontano i neobjašnjivo. Ali problem nije u ljubavi, već u pogrešno postavljenim paradigmama o njoj.
Ćini mi se da još uvek mnoge zbunjuje razlika između ljubavi i zaljubljenosti.
Zar nije očekivano da se zaljubljenost prosto dogodi?
Iznenadne hemijske reakcije, izazvane takozvanim molekulima ljubavi, smanjuju kritičko rasuđivanje i aktiviraju delove mozga povezane sa euforijom. Prepuštamo se hormonima.
Ali, kako vreme prolazi, leptirići u stomaku se stišavaju, sanjarenje bledi, a čulna obmana postaje sve očiglednija. I tada, po prvi put, stajemo i pitamo se: šta zapravo želim? Da li prihvatam ovu vezu kao nešto što podrazumeva ličnu odgovornost, ili biram da se povučem u svoju slobodu?
Osećanja su putnici.
Ona dolaze i prolaze. Ne možemo stalno osećati radost, tugu, ljutnju, euforiju. Ako bismo ljubav shvatili samo kao prolazno osećanje, onda bismo mogli reći: „Juče sam te volela, danas ne.“
Zato ljubav posmatram kao izbor. Svesnu odluku. Obećanje. Voljno opredeljenje da sa nekim gradimo svet intimnosti i bliskosti. I znamo da to ima svoju cenu. Ako te volim, onda biram i da preuzmem odgovornost — da te podržavam, razumem, oprostim kada treba, budem iskrena, pa i istrajna onda kada nije lako.
Kada svesno imamo takve postulate i gradimo sliku zdravog odnosa, koji podrazumeva uzajamni trud, tada budimo i hormone sreće koji su neophodni da bi zajednica trajala.
Možda ne zvuči romantično — ali svesnost i ljubav idu zajedno.
To je naročito jasno kada govorimo o roditeljskoj ljubavi. Majka voli svoje dete čak i kad greši. Pruža razumevanje, strpljenje, oproštaj — ne zato što je dete idealno, već zato što je njeno.
Partnerski odnosi se, naravno, razlikuju po seksualnoj privlačnosti i ravnoteži moći, ali principi duboke, svesne ljubavi su isti.
Mi smo, koliko znamo, jedina bića u kosmosu koja poseduju svest – sposobnost da razmišljamo o sebi, o drugima, o smislu života. Ta svest nam omogućava ne samo da postojimo, već i da volimo svesno. Da biramo ljubav, da je negujemo, da u njoj rastemo. Zar nije to suština našeg postojanja? U tom kontekstu, Dekartova misao postaje divna i efektna parafraza: ‘Volim, dakle postojim.’
Dakle, bez obzira na uspeh, titule, status ili moć, ako čovek nema sposobnost da oseti i pruži ljubav – ne bilo kakvu, već svesnu i negujuću – propušta ono što život čini istinski smislenim.
