06 feb Da li je ljubav osećanje ili odluka?
Obeležavanje dana zaljubljenih nas podstakne da zavirimo u podrum sopstvene duše i pretumbamo sećanja, iskustva i doživljaje, pitajući se da li smo doživeli pravu ljubav ili nas ona tek čeka?
Šta je prava ljubav?
Sve više razmišljam da je ljubav odluka, a ne samo osećanje?
Objasniću šta tačno mislim kada to kažem.
Nedavno sam na jednom skupu gde se vodila diskusija na temu ljubavi, ovu rečenicu glasno izgovorila i reakcija većine prisutnih je bila negativna. Uobičajeno je mišljenje da je ljubav osećanje koje se dogodi. Problem sa definicijom ljubavi je taj što su postavljene pogrešne paradigme o ljubavi. Danas većinu ljudi zbunjuje ljubav i osećanje zaljubljivanja.
Zar nije logičnije da se zaljubljenost dogodi?
Iznenadne hemijske reakcije koje su izazvane „molekulima ljubavi“ smanje kritičko rasuđivanje i aktiviraju one delove mozga koji su povezani sa euforijom? Sve se prepušta hormonima. Tek kada to intenzivno prijatno osećanje počne da jenjava, leptirići i sanjarenja počnu da blede, a čulna obmana postaje sve očiglednija, uhvatite sebe da počinjete da procenjujete svrhu vašeg odnosa i donosite odluku da je vreme da napravite izbor. Da li idete ka prihvatanju veze koja povećava ličnu odgovornost ili ka slobodi?
Osećanja su putnici?
Ona su prolazna. Ne možemo konstantno da osećamo zadovoljstvo, tugu, radost, ljutnju i slično. Kada bismo ljubav doživeli samo kao osećanje, onda bismo mogli da kažemo: „Juče sam te volela, danas ne“.
Ljubav možemo da posmatramo kao opciju, svesnu odluku, obećanje, voljno opredeljenje za osobu sa kojom želimo da pravimo svoj intiman svet. Znamo da ona ima svoju cenu. Ako te volim, ja sam spremna da preuzmem odgovornost, da te podržavam, kada je potrebno trpim, podnosim, razumem, praštam i ono najvažnije, otvoreno govorim o tome šta osećam.
Kada imate ovakve postulate i u glavi svesno pravite sliku kvalitetnog odnosa (u kome se podrazumeva obostrani rad), onda ćete sigurno probuditi hormone sreće koji su vam potrebni da održite zajednicu.
Neprivlačno zvuči, ali svesnost i ljubav su jedno. To postaje očiglednije kada govorimo o roditeljskoj ljubavi. Majka razume svoje dete i kada greši. Objašnjava, prihvata, prašta i koliko god puta dete ponavlja greške, ona nastavlja da ga voli. Ona svoje dete ne voli zato što je dobro, već jednostavno zato što je to njeno dete.
Partnerski odnos se razlikuje na dva načina: u seksualnoj privlačnosti i u ravnopravnosti među njima, međutim isti principi se primenjuju.
Mi smo jedina bića kosmosa koja imaju svest. Volim, dakle postojim.
U vezi s tim, ljudsko biće, koliko god da ima titula, diploma, status ili moć, ako nema sposobnost da oseti i pruži ljubav (kvalitetnu, ne bilo kakvu), onda nije vredna osoba, odnosno nema osobine vredne poštovanja.